Војни објекат- шанац из Карађорђевог доба, у селу Дрмановићи на Златару, откривен је тек летос, јер о њему нема трага у историјским списима. Каква је била његова улога у борбама за ослобађање Србије од Турака почетком 19. века, а каква шанчева на Бабића брду, за „Варошке новине“ пише наш познати историчар и универзитетски професор у пензији Радош Љушић
* * *
Постојање три шанца око једног насеља, а Нова Варош је била и остала мало насеље, даје велики значај овом месту у време ратног периода Српске револуције, посебно у времену од 1809. до 1813. године. Није ми познато ниједно место у устаничкој Србији с три шанца, изузимајући систем шанчева на Делиграду. Нововарошки шанчеви указују да је ово место имало значајну улогу у времену када су обављали своју функцију – ослобађање Србије и одбрану Србије од Турака.
Срби су ратовали против Турака скоро 12 година почетком 19. века, с малим прекиндима. Ослобађајући територију Србије они су морали да се побрину и о ратној инфраструктури. На територији устаничке Србије ницали су разни војни објекти, понајвише шанчеви (шарампови, редути...), углавном у пограничним крајевима. Како се ширила устаничка Србија, тако су настајали нови шанчеви, чврсти међаши ослобођене територије.
Немарни Србијанци нису сачували, нити реконструисали иједан устанички шанац из времена Првог и Другог српског устанка, или ратног периода Српске револуције (1804–1815). Највише шанчева било је на рубним крајевима устаничке државе, понајвише поред реке Дрине, али и на јужним и источним пограничним просторима. Шанчеве поред Дрине обрадио је мој постдипломац Милоје Николић и штампао као посебну књигу. И ту се стало.
Бедеми устаничког шанца у Дрмановићима (Фото: Р. Љушић)
Пре мене само је један историк покушао да нешто уради у погледу очувања шанчева – академик Васа Чубриловић. Његови дугогодишњи и упорни напори да се сачува део, ако није могуће сав Мишарски шанац, били су на жалост безуспешни. Најзначајнији и највећи шанац био је на Делиграду, као скупина више мањих шарампова. Вредни су помена и други шанчеви – Лозница, Кремна, Засавица..., даље да не набрајам, превише их је и сви су данас под црном земљом, заборављени и запостављени од потомака којима су устаници донели слободу.
Годинама летујем на Златару, пошто ми је ускраћена моја метохијска Мокра гора. Као повесник и писац више књига о устаничком добу знао сам за два шанца, тик изнад Нове Вароши, са златиборске стране, један на Милановцу а други на Бабића брду. И они „живе“ судбину Мишарског шанца, као и многи други шарампови.
Шанац у насељу Милановац, на изласку из града у правцу Златара, у колоквијалном говору помиње се и као шанац из Карађорђева доба. Притисле су га нововарошке куће и трафо станица, те о његовом постојању не зна нико ништа осим нововарошана, и без икаквог је обележја за путника намерника.
Притиснуо га асфалт - шанац на Милановцу (Фоото: Ж. Дулановић)
О трећем шанцу из Карађорђевог доба, у селу Дрмановићи, ништа се не зна, јер ово што следи из почетног је истраживачког домена и први покушај да се убицира још један војни устанички објекат. Недалеко од Батровца, у Дрмановићима, налази се брдо познато под два имена – Црквиште и Чечар. Прво име има ваљани разлог за назив, друго нема, јер је брдашце бездрвно и ливадско место. Да је реч о шанцу казују следећа теренска запажања. Сва три шанца су недалеко од сјеничког пута и довољно удаљена да тим путем турска војска није могла проћи незапажено и без пружања отпора. Дрмановићки шанац био је и нека врста предстраже, као неко обавештајно место устаницима о кретању османске војске од Сјенице ка северу.
Видљива су два редутска узвишења, у кружном облику, од којих је први дужи и боље очуван, на појединим местима висок и до два метра, усмерен према сјеничком путу. Налик су на креманске редуте. Приметио сам на појединим местима и понеки камен, који није обгрлила трава. Други редут је знатно мањих диманзија, слабије је очуван, и захвата сам врх брдашца. Ако је овде био шанац, а по мом уверењу јесте, врх брда је служио као командано место, а између горњег и доњег редута биле су просторије за војнике – спаваоница, кухиња, коњушница, скалдиште за муницију, доток воде...
Друловићима није познато да је између њихових раштрканих кућа био шанац. За то постоји само један оправдан разлог. На Дрмановића шанцу, по свему судећи, није вођена ниједна важнија битка, а није ни био дуго у употреби. Вероватно је имао улогу предстраже и обавештајног војничкох објекта. Препешачио сам Златар уздуж и попреко. О Дрмановића шанцу не би се вероватно ни ово знало да моја шетачка нога није више пута прошла Чечаром, али сам тек ове године схватио да је реч о историјском локалитету који би ваљало археолошки истражити.
Радош Љушић
---------------------------------------------------------------------
ЗАРАСТАО У ШУМУ
Шанац на Бабића брду, налази се недалеко од од „Панораме“ и хотела „Златарски златник“ , с леве стране пута Нова Варош-Сјеница, и на око 500 метара изнад шанца у насељу Милановац.
Обрастао је шипражјем и шумом која га скрива од пролазника. Шанац је четвороугони с очуваним бедемина од два до три метра. Овај шанац је имао изузетно добар и прегледан поглед, па се може рећи да су он и Дрмановића шанац имали, поред одбрамбене и обавештајну улогу. За разлику од њих, шанац на Милановцу коришћен је за освајање Нове Вароши и, потом, за одбрану.
Скривен од погледа- шанац на Бабића Брду (Фото: Ж. Дулановић)
-----------------------------------------------------------------------------
ЛЕГЕНДА О ЦРКВИ
Пошто је шанац у Дрмановићима био устанички шанац, на њему је, не зна се када и колико, била црква брвнара. Друловићи, који имају неколико кућа око Црквишта или Чечара, како га данас зову, о шанцу не знају ништа, а о цркви само једну занимљиву појединост. Цркву брвнару су сељани пренели, не зна се из којих побуда и у које доба, вероватно на колима, у Пуљке, током једне ноћи. И сви Друловићи су ми испричали исту једнореченичну причу о селидби цркве.
Црква брвнара је, несумњиво, млађи објекат од шанца. Драматика њеног пресељења, током једне ноћи, говори о неком још увек непознатом и немилом догађају који је задесио Дрмановиће, вероватно у време последње године Првог устанка или прве владавине кнеза Милоша, када су се дешавали бројни сукоби муслиманског и православног становништва.
На брду изнад Друловића некада је постојала црква (Фото: Р. Љушић)
Коментари