Код цркве на Љубичиној равни, тамо где је некада стајао крајпуташ, потомци су недавно подигли спомен прецима, учесницима Првог светког рата. На „плочу сећања“, како је зову, уписани су сви ратници из Вилова, а већини њих се ни гроб не зна. Погинула су у борбама, и сахрањени тамо где су пали бранећи отаџбину.
Мермерна спомен плоча постављена је на бетонски стуб који изгледом подсећа на крајпуташ. Подигнут је на раскрсници сеоских путева, уз црквену порту, на иницијативу Васа Матијевића, унука деде солунца по коме је добио име. Каже, првобитна идеја му је била да сам подигне заједнички споменик ратницима, али су се на вест о томе, у акцију укључили и други потомци.
-Био је и последњи час да се нешто овако уради. Век и више, прошло је од завршетка Великог рата, и ратници полако падају у заборав, све ређе их помињу и сами потомци. Део њих се борио и у балканским ратовима, али су о већини подаци оскудни, не зна се чак ни када су ни где страдали. Овим спомен обележјем сачуваћемо за поколења успомену на њих, и подстаћи друга села да се на сличан начин одуже својим прецима- каже Васо Матијевић (64) за „Варошке новине“.
На спомен плочи код цркве 14 имена
„Бранили су Србију, без страха од смрти“, стоји на спомен плочи коју су им подигли „захвални потомци“. А на белегу имена 14 ратника, од којих је свега пар њих преживело рат и вратило се у завичај након година проведених у рову. И о сваком са споменика, Васо зна по неку анегдоту, неки занимљив податак...
-Увек ме интересовао тај део наше историје. Још као дечак, слушао сам приче старијих о два Балканска и Првом светском рату и нашим Виловчанима који су учествовали у њима, и све упијао као сунђер. Коначно ми се остварила давнашња жеља да их све 'окупим' на једном месту, а пренели смо и стари крајпуташ Јовану и Влајку Каплановићу, који се налазио на другом крају порте. Причали су наши стари да је подизање крајпуташа Каплановићима, овде на некадашњем саборишту, помогао лично краљ- прича нам Васо.
Како се приповеда, Јован Каплановић је у рат отишао да тражи мобилисаног сина Влајка, али се кући није вратио ни један. За разлику од њих, Рајко Матијевић, који је прешао Албанију, жив се вратио у Вилове породици. Преживео је и Други светски рат, и преминуо 1966. након батина од стране припадника нове власти.
-Кажу да је током повлачења кроз албанске гудуре, Рајко спасао мог деду Васа који се давио у једној реци, а толико су били исцрпљени и мршави да нису у први мах могли да препознају један другог по лику. Према бабиној причи, деда Васо је имао обичај да каже: Дабогдада сутра умро, рат више не дочекао. И стварно Бог га је имао на уму, па је преминуо уочи самог Другог светског рата. Скупа с њим, мобилисан је и његов брат Чедо, који је рат провео у заробљеништву- прича њихов унук Васо.
О сваком са споменика Васо зна по неку занимљивост, анегдоту...
У спомен плочу уклесана су и имена погинулог Крста Мандића, као и Алексија Мандића који је при повратку из рата изненада преминуо у Ужицу након срчаног удара, а ту су и Марко Матовић коме се ни гроб не зна, и његов син Милош који је погинуо у последњим борбама. Лазар Лековић је приликом одласка у рат из ког се није вратио, код куће у Виловима оставио супругу и тек рођеног сина, док за Мирка Росића оскудни подаци кажу, да је рат провео у заробљеништву.
-Сава Росић је преживео и Други рат, а кажу да је о Никољдану, својој крсној слави, гостима редовно кроз сузе певао: Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке. За Ранка Гујаничића, који се са осталима повлачио кроз Албанију, кажу да је након Другог светског рата одбио да се учлани у комунистичку партију уз речи да се краљу заклео и да ће му до краја живота остати веран. Здравко Шапоњић је био официр, погинуо је у борбама, а како сам чуо од његових потомака, због показане храбрости одликован је Карађорђевом звездом- каже Васо Матијевић.
-------------------------------------------
БРАЋA ФРАНЦУЗИ: Кажу да је мој деда Васо након повртака из рата, редовно на Врачи, нашу крсну славу, наздрављао за здравље 'наше браће Француза' према којима је, као ратним савезницима, наш народ гајио посебно поштовање- прича нам Васо Матијевић.
-Игром судбине, од пре пет, шест година прве комшије у Виловима су нам Французи. Маја и Николас, млади ликовни уметници, купили су овде седам хектара земље са век старом кућом у којој је Васо живео, о чему су и „Варошке новине“ писале. Ту проводе већи део године, и прича о здравици деде Васа радује и њих и њихове родитеље који им повремено долазе у посету- прича Васо.
Коментари