Записи и белези: Читуље покошене младости

Камени чувари историје: Бошко Копуновић у Штиткову

Камени чувари историје: Бошко Копуновић у Штиткову

Већ трећу деценију Бошко Копуновић (63), Ужичанин, старином из Буковика, истражуje завичајну прошлост – ишчитава црквене књиге (протоколе) и натписе на каменим књигама предака и од зуба времена и заборава отима трагове о бунџијама, устаницима, комитама, добровољцима, Солунцима...

Књиге староставне, од пречесте употребе, влаге и глодара, искрзане и оштећене ( неке чува Историјски архив у Ужицу) из времена Првог светског рата и аустроугарске окупације нису само пука фактографија, статистика и евиденција, већ јединствени споменици изгинулим ратницима и помрлим.

За црквене књиге умрлих у селима на десној обали Увца Копуновић каже да су најверодостојнији, неми, сведоци ужаса, патње, туге и непребола.

– Војнику - ратнику, умрлом или погинулом на фронту, свештеници су уписивали војничко звање, чин, род војске и припадност војној јединици. Иако се, углавном, радило о „земљоделцима“ или „тежацима“, њихово војничко занимање у тренутку смрти било је значајније од сељачког. Јер, такав запис, остаје за потоња покољења и историју, и требао је да јасно обележи онога ко је на бојном пољу гинуо, крв проливао и умирао за отаџбину, на понос породице. Тако му се већ у Протоколу указивала почаст, и он постајао његов први споменик - казује заљубљеник необичног посла.

Подаци из рубрике „узрок смрти или каквим начином је умро покојник“ тек дају слику ужаса на бојишту, у болницама, заробљеничким и интернацијским логорима или у ојађеном селу где се врше окупаторске одмазде и репресалије, где оргијају одметници и бандити, и где нико није био сигуран да ће увече омркнути а ујутру осванути

Подсећајући да се црквене књиге - протоколи умрлих могу назвати и читуљама једне вечно изгубљене младости, Копуновић подсећа:

- Бројке неумитно казују да је од укупно уписаних у протоколе умрлих ових крајева, највише њих било у добу пуне репродуктивне способности.Болно делује чињеница да је за највећи број погинулих и помрлих ратника и жртава терора, уписано да су неожењени, „момци“...Били су то, углавном, регрути који због ратног стања нису стигли да се ожене. Многи су се, пак, женили „на брзину“ у 1912, 1913. или у самој ратној 1914. години, док још нису позвани у војску и рат, како би стигли да се у предстојећој и скоро извесној смрти и погибији „замене“ и потомство оставе, да им се огњишта не утуле, да се лоза не затре, да свој изгуб намире дететом које ће се, макар и као посмрче, родити...

Споменик ратнику Радоју Обућини у Буковику

Табанајући по гробљима и црквинама, Копуновић под маховином и лишајевима открива и фотографише биљеге и преписује епитафе, што их у студени камен длетом и чекићем уклесаше мајстори у знак захвалности и вечног сећања: „Ој Србине брате и српкиње сеје миле приђите ближе прочитајте тужно име...“, „Спомен овај означује име јединога сина. војник II чете,II бат. 4 пука. Сталног кадра дринске дивизије ...“, „За спас своје отаџбине жртвовао је свој млади живот и оставио вечити спомен. Бог да му душу прости“, „На тешким мукама у ропству у Горњој Маџарској умро...“

- Наша гробља су, најчешће, запуштена, зарасла у травуљину и коров, врзину купињака или бујне папрати – прекорева Копуновић земљаке. - Правећи нове гробнице и подижући споменике, потомци ваде старе, бацају их негде у крај гробља, у врзину, остављају уз ограду, чак и поломе и стављају у темеље нових гробница, у стазе и степеништа...? Ред је, бар, због потоњих нараштаја – да се стари споменици, који још штрче изнад давно поравњаних гробова, извуку из земље и учврсте на истим местима, очисте и заштите. Ти белези се могу сакупити на једно место - украј гробља, код цркве или манастира, на улазу у порту, као што су то урадила нека села у Србији...

КАД ЈЕ СМРТ ЦАРОВАЛА: Свештеници су педантно записивали: „погинуо у рову“, „погинуо бранећи своју отаџбину од Аустријанаца“, „погинуо у борби против Бугара“, „умро од шрапнелске ране у трбух“, „умро од пушчане ране“, „умро од последица смрзавања у рату“, „убијен батинама од аустријских жандара из Прибоја“, „обесиле је Швабе у општинској судници“... Војску и народ косиле су заразне болести.О агонији у ратним и цивилним болницама, од Ваљева до Крфа и других страдалишта, где је смрт царовала, казују записи: „умро од галопирајуће туберкулозе“, „од пегавог тифуса“, „од јектике“, „ од врућице“, „од срдобоље“, „ умро од бесхлебице....

Награда Удружења потомака ратника: Бошко Копуновић, први с десна

ГРАЂА ЗА КЊИГУ: Драгоцене изворе грађе Копуновић ишчитава „о свом руву и љебу“, што би народ рекао и записе ниже у ревији „Савиндан“ и понекад у летописима и зборницима библиотека, богатећи сазнања о прошлости свог краја,

- Никада нисам имао амбицију да све то преточим у књигу – признаје Бошко. - А, књига се не штампа без лектуре и рецензије, немам средстава ни за штампу у приватној режији! Да за финансирање молим неког или неке друштвене факторе - личило би ми на прошњу. То ми не баста и не приличи...

(Текст је део медијског пројекта "ЈУНАЦИ ВЕЛИКОГ РАТА СЛАВОМ ОВЕНЧАНИ" који "Варошке новине" реализују уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије)

Подели ову вест:

Коментари

    Објављени коментари представљају приватно мишљење аутора коментара, односно нису ставови редакције “Варошких новина”. Коментари који садрже псовке, увреде, претње, говор мржње и нетолеранцију неће бити објављени. Редакција “Варошких новина” задржава право избора коментара који ће бити објављени.