Браћа Немања и Лазар Лојаничић нису први Нововарошани који су се попели на Монблан, али су једини који су на крову Европе развили заставу Акмачића у којима су рођени и где су провели најлепше дане. Данас живе и раде у Београду, али су и даље чврсто везани за родоно село где им живе родитељи, отац Горан и мајка Оливера.
На Монблан који је са својих 4.808 метара навиши врх на Алпима и уједно највиши врх Европе, Лојаничићи су се попели 22. јула, у саму зору, након вишечасовног успона преко глечера и снежног гребена. Са њима је на овом успону био и њихов пријатељ Стефан Јовичић из Сопота.
-Успон на Монблан, на граници између Италије и Француске, најчешће траје два до три дана, у зависности од временских услова и тактике пењања. Ми смо га извели за два дана, са ноћењем у планинарском дому Гутер (Goûter Hut), одакле смо нешто после поноћи кренули ка врху. Изабрали смо чувену Гутер руту, која важи за најпопуларнији, али никако и лак пут до врха- прича за „Варошке новине“ Лазар Лојаничић.
На завршни успон након конака у планинарском дому
Најопаснији део успона на „кров Европе“ је Гранд Кулоар, међу планинарима познат и као „кулоар смрти“, јер се сваке године управо ту догоди највећи број несрећа услед одрона камења. Поред тога, успон захтева и кретање преко глечера испресецаног дубоким пукотинама, борбу са екстремним временским приликама и великим надморским висинама, где висинска болест представља сталну опасност по алпинисте жељне авантуре и нових освајања.
-Иако се често каже да је освајање врха најтежи део, искусни планинари знају да је силазак неретко још опаснији, јер умор и пад концентрације тада долазе до пуног изражаја. На крају смо сва тројица безбедно завршили и успон и силазак, исцрпљени, али испуњени осећајем који се тешко може описати речима- каже Лазар.
Љубав према планинама и освајању планинских врховам није, кажу, настала преко ноћи. Лазар је рођен 1993, а Немања четири године млађи, и Акмачиће су напустили када су кренули на факултет. Успешни су у пословима којима се баве, а у завичају су често, кад год им обавезе дозволе.
-Још као деца волели смо да истражујемо и пењемо се по локалним брдима и врховима Златара. Зато често кажем да је управо Златар темељ свега – место где се родила наша љубав према планинама и природи. Ту смо направили прве кораке, научили да поштујемо планину и стекли жељу да упознајемо нове и више врхове- каже Лазар.
До 4.808 метара са пријатељом из Сопота
Улазак Немања и Лазар Лојаничић у озбиљнији свет планинарства и алпинизма почео је међутим на Дурмитору, који је готово хиљаду метара виши од Златара.
-Врхови Дурмитора, од којих чак 48 има надморски висину преко две хиљаде метара, као и његове планинске стазе, постали су наше друго игралиште и прави полигон за стицање искуства. Након Боботовог кука на Дурмитору низали су се готово сви значајнији врхови Балкана – Ђеравица, Триглав, Мусала, Митикас и многи други. Сваки од тих успона био је нова лекција, ново искуство и још један корак ка нечему већем. И сваки од ових успиона, па и на Мон Блан, организовали смо потпуно самостално, без водича и планинарских друштава, што није баш уобичајено- каже Лазар.
За њих је, кажу , сваки од освојених планинских врхова потврда да се уз стрпљење, рад и упорност могу остварити и циљеви који на први поглед делују веома далеко
-Често волим да кажем да сваки човек носи свој врх. Некоме је то атеље, некоме учионица, некоме њива, некоме операциона сала, а некоме планина. Не пењу се сви да би били изнад других – неки се пењу да би били ближе себи. Када човек следи оно због чега му срце брже куца, ниједан корак није узалудан. Планине оплемењују и инспиришу. На врху умеју да награде сваки уложени труд, али исто тако знају да буду сурове и опасне. Управо зато нас уче поштовању, стрпљењу и понизности, подсећајући нас колико смо мали пред снагом природе- каже Лазар.
Иако дуго живе у Београду, Лојаничићи нису забораволи завичај.
-Највећи планински врхови се не освајају само ногама, већ пре свега срцем, упорношћу и вером, а за нас ће први и најважнији корак увек остати онај направљен на Златару. Због тога нам је циљ одувек био да на сваки могући начин промовишемо крај из ког потичемо. Сматрамо да Златар, Нова Варош и читав овај крај имају огроман потенцијал, а планинарство може бити један од најлепших начина да се тај потенцијал представи људима- кажу браћа Немања и Лазар Лојаничић
.
Коментари