Мада су услед обилних киша надошле воде, воденичко витло на Кули мирује. Воденица на Кнежевића потоку једина је у читавом крају. Могла би да меље дан и ноћ, али нема шта. У Доњој Бистрици и околним селима све мање је житеља, а њиве које су храниле бројну чељад одавно су зарасле у трње.
Воденичар Милан Кнежевић често баци поглед низ сеоски друм, према магистрали и лимској долини. Све се нада, али никог од помељара.
-И шаку пшенице што ти треба за славско жито, мораш да купиш у продавници. Пре пар дана сам самлео за своје потребе стотинак килограма хељде и кукуруза који ми је старији син набавио на Пештеру, а када сам последњи пут нешто млео за другог више се и несећам. Ниша лепше од брашна из поточаре, али шта вреди када нема ко да сеје- прича воденичар.
Све мање посла - У воденици Милана Кнежевића
А некада је Бистрица била позната по воденицама и воденичарима. Само је на плаховитој Бистрици, од „Гумаре“ до ушћа у Лим, било осам поточара – Рајића, Крџавска, Бумбарска, Црквена, Кнежевића, Никачевића и две Стојића, Бранкова и Милорадова. На Љешком врелу млеле су две, Властимира Бучевца и Десимира Млађеновића.
-И све су имале посла. Натоварени џаковима пуним жита помељари су долазили чак из Дренове, Челица и Џурова, а на ред се чекало данима. Али са селом умрле су и воденице. Данас ни једна од њих више није у функцији осим ове моје у засеоку Кула, која је и најмлађа. А и она је више затворена него што ради. Сврати тек по неко да самеље торбу кукуруза, за качамак и проју- каже Кнежевић.
Воденица на Кнежевића потоку који се улива у Бистричку реку, вероватно ће надживети свог власника и тако избећи злу судбину других поточара.
-Обучио сам млађег сина за овај посао, и оставио му у аманет да када меље не узима ујам. А да ли ће остати да живи овде и у воденици имати посла то је друго питање- каже Милан.
Милан Кнежевић (75) по струци је дипломирани машински инжењер, до пензије је радио у „Слоги“, а воденичар је из хобија. Мада се у његовој породици нису бавили овим послом, он је решио да се опроба. Поточару недалеко од куће, подигао је средином деведесетих, а она је била и давна му очева жеља.
Прекрупа са воденичког камена - Славица Кнежевића
-Још 1957. мој покојни отац Вук купио је трстенички камен, најбољи за млевење, који је тада вредео право мало богаство. Међутим, због рабаџилука којим се бавио није имао времена за воденицу, а у међувремену су му се и деца због школе расула по свету, па је воденички камен остао неискоришћен. Све до 1994. када сам са браћом озидао воденицу и на Божић је те године пустио у рад. Током градње својим саветима ми је доста помогао сада покојни Миломир Крџавац, мајстор свог занат, вероватно најбољи воденичар кога је овај крај имао- прича Милан.
Кнежевића поток је, кажу, подмукао и непредвидљив.За време великих киша надође и ваља стене од кубика, а лети зна да утањи, толико да нема снаге да покрене воденичко витло.
-Сама воденица је скромних димензија, четири са три метра, али за већу и нема потребе. Витло које је у старим воденицама било од дрвета, овде је од метала, док су бадњеви дуги скоро двадесет метара. Цеви за њих сам набавио у прибојском „Полиестеру“. Када су у фабрици чули за шта ми требају, дали су их на поклон. Поточару сам направио, што би рекли, „онако узгред“, али нема тих пара за које би је продао. То је мој дуг завичају и селу које полако нестаје- каже Милан Кнежевић, последњи воденичар у Бистрици.
Вода стиже кроз бадњеве дуге више од 20 метара
МОЖДА И СТРУЈА : Кнежевића поток ускоро ће можда производити и струју.
-Од септембра до маја Кнежевића поток има доста воде, па размишљам да у воденици инсталирам и турбину. Са струјом коју произведем мога би зими да грејем своје домаћинство. За ту инвестицију није потребан велики новац, а корист је вишестука - каже Милан Кнежевић.
Милан и његова супруга Славица пре петнаестак година су се из Нове Вароши преселили у Бистрицу, на породично имање. Имају две краве и двадесетак оваца, и производе квалитетну ракију шљивовицу.
Коментари