У путопису „По Старом Влаху“, у лето 1935. године, репортер „Политике“ Григорије Божовић оставио је занимљива сведочења о нашем крају. Тако у запису „Један дан са Сретеном Вукосављевићем“, путујући од Нове Вароши низ Злошницу до Кокиног Брода,са некадашњим учитељем, националним радником и вођом комитских група уочи и у току Првог балканског рата, Божовић бележи:
“Увац је због дубокога корита тешко пролазан, те је на њему Санџак за Србију имао двоје вратница, једне према Кладници за Јавор, други на Кокином Броду за Пожегу и Ужице.Али Турци од Нове Вароши до Кокина Брода (простор од неких десетак километара) нису никако хтели да просеку друм, иако су на Кокином Броду биле с обе стране реке царинсрнице и уговорена врата за помет путника и трговине. Бојали су се да им такав пут не доведе Шумадију у Нову Варош. И напокон се убојали: беспуће им не сачува ни царство ни Санџака.
Данас до Кокиног Брода постоји врло удобан колски пут, кроз једну живописну сутеску, окићену крстатом шумом, те је она за Нову Варош иако у планини и свежини, права разонода и излетиште, баш онако као што је сутеска низ Тару, покрај Биоградског језера ка Мојковцу. Јер је Кокин Брод не само пролаз са Србију, него и нововарошко купалиште летње: ту су удобне пртине крај Увца, погодни вирови за купање, те је место за врелих дана пуно света и живота. А тако преозвано што су Турци баш где је мост погубили неког Коку, који им је ту сметао јер је продавао нехарице“ - остао је траг међу корицама књиге „Граничарска коб“.
Неки други извори кажу да је по ослобођењу у Првом балканском рату међу најпречим пословима била изградња саобраћајница.Тако је, поред осталог, просечен пут Нова Варош – Кокин Брод, изграђени пропусти и мост на реци Увац, грађен „бански пут“ преко Беле Реке и Љубиша. После Другог светског рата просечен је златибиорски пут преко Драглице и Борове Главе, а уз подизање првих брана и централа на Увцу у Кокином Броду је измештено 6,4 километра пута.
Дуго је ово била ћуприја за друмска возила на Тисовици
Она друга „вратница“,на Јавору и преко Кадине Стене на падинама Чемернице – деценијама је била у запећку. „Источна села“, као су их неки звали, најпре су кажњена потапањем саобраћајница градњом ХЕ на Увцу, па су се грчевито, уз петиције, жалбе, протесте и вапаје у Београду и другим местима борила за мостове преко језера и путеве до центра Нове Вароши. Тек касније на ред су могле да дођу везе према „старој граници“.
Иако је једно време пут Божетићи – Штитково – Кадина Стена – Кушићи био једина веза са светом, напречац су средином шесдесетих година прошлог века прекинути радови, у којима је кулуком сељака седам подјаворских села довлачен камен и калдрмисан друм уз помоћ парног ваљка и дробилице који је покретао мотор „аран“. У Вароши су имали бирократски срочен изговор: „'Оће Божетићи да оду у Ивањицу“. Као да мештани нису знали да би и тамо, ако би их неко и примио – опет били на репу?!
Пре три деценије је са ивањичке стране асфалт стигао.на „стару границу“, на Јавор. Из правца Вароши последња деоница од 3,3 километра кроз село Љепојевиће изграђена је прошлог лета...
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Коментари