Дуго је Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије, у октобру 1916. са осматрачнице разгледао бугарска утврђења на положајима према селу Груништу, али му ни дурбин није помогао да лоцира добро скривене хаубице. Позва поднаредника Бранка Поповића (1884-1948), командира јуришног одељења у 3. чети, 1. батаљона IV (ужичког) пешадијског пука „Стеван Немања“.
–Поповићу, пођи ноћас са одељењем према оном брежуљку, осмотри терен и сигналом нам означи главна упоришта!
Земљорадника из Беле Реке, ратника од 1912. године, отреситог 30-годишњака, осредњег раста, али великог срца - познавали су сви ратници IV пука као неустрашивог бомбаша, чије су бомбе рушиле турске карауле, косиле швапске стрељачке стројеве у окршајима на Колубари, растурале митраљеска гнезда на Кајмакчалану. У јуришу је Бранко био први, у повлачењу задљи, потврђујући старо ратничко правило – да само храбре прати срећа.
Иако правцем који је означио командант није могао проћи, Бранко се око поноћи нашао непријатељу иза леђа и небом су полетеле три ракете показујући скривене положаје хаубица. Убрзо се огласила српска артиљерија, па је уз громогласно „ура!“ кренула пешадија. Притајено у бугарској залеђини, Бранково одељење бомбама дочека растројене Бугаре и нанесе им осетне губитке.
Кад сутрадан, у земуници, сазнаде да у одељењу нема губитака и да нико није рањен, честитајући подвиг, командант рече земљаку:
–Поповићу, ти си прави јунак, понос свога пука и нашег Златибора. Са својим одељењем од данас имаш петнаест дана одмора!
Ово је запис из књиге „Златибор у Великом рату“(Чајетина, 2006), којом је професор историје Милосав Р. Ђенић земљацима подигао најлепши споменик, бележећи и сведочанства о најхрабријим ратницима – 54 носиоца Карађорђеве звезде.
Међу овим јунацима су шесторица Нововарошана, из села преко Увца, која су тада припадала златиборском срезу, а четворица су ратовала под заставом IV пука Дринске дивизије. Милан Миросавић (1891-1959), земљорадник из Јасенова је, како подсећа аутор књиге, вероватно, једини српски војник, који је у Великом рату трубом стекао највеће ратно одликовање.
Орден: Карађорђева звезда
-Кроз хладну јесењу ноћ Бугари су, са исуканим бајонетима и откаченим бомбама, у масама јуришали на положаје Ужичана. Настаде крвави окршај прса у прса. На обе страна ужасна ломљава.Прскају кундаци, звече шлемови, ломе се крвави бајонети, а јауци су све болнији и јачи...Кад су се у овој кланици наши редови почели повијати и кад је свима било јасно да је пораз неизбежан, из трубе Милана Миросавића, заклоњеног од непријатељских погледа, почеше се крвавим разбојиштем разлегати звуци бугарске одступнице.Силни непријатељски налет на моменат стаде, али када звуци постадоше још јачи, јер се и бугарски трубачи придружише Милaну – Бугари нагло одступише, а Срби кренуше у јуриш...
Након ноћи у којој је трубом спасио јединицу од тешког пораза, на тражење команданта да му објасни откуд зна да свира бугарску одступницу, Миросавић је одговорио:
–Господине мајоре, од Брегалнице до данашњег дана чуо сам је стотину пута, па да сам луд – досад би је научио!
У логор далеке Африке Радиша Гојгић, (1883-1968) трговац из Пожеге, а рођен у Негбини, стигао је из Солуна, после четири тешке ране од куршума на Црним чукама подно Кајмакчалана у септембру 1916. Другови су га, под окриљем мрака, изнели са разбојишта. А претходне ноћи је кршни делија испод Муртенице први кретао у љуту и крваву борбу командујући: „Отшарафи бомбе!...Сад, пали!“ И док су око његове главе, као рој пчела, као облак љутих осица, зујали куршуми, извлачио је рањенике, храбрио другове и опет видео и осматрао сваки покрет непријатеља, да би положај био заузет на нож.
-Јуначе, стекао си је својом крвљу и ранама! – рекао је официр, качећи Карађорђеву звезду са мачевима на груди Радише Гојгића, каплара 1. чете 3. батаљона IV пешадијског пука, у дворишту болнице у Бизерти.
ОСКУДНИ ПОДАЦИ О ЗАСЛУГАМА: У књизи „Јунаци Карађорђеве звезде у ужичком крају“ (Историјски архив, Ужице, 2015) др Раде Познановић објавио је биографске податке за 16 Нововарошана. Аутор је, како наводи, био суочен са низом тешкоћа и немаром власти у прикупљању грађе у више средина, али и са затурањем података.
О војничким заслугама у више случајева тек по који редак.За Михаила Думоњића (1894-1975), из Беле Реке написано је да је у Великом рату био митраљезац Дринске дивизије, а за Вукомана Пуцаревића (1891-1944), из Дрмановића, да се истакао храброшћу у многим биткама од Дрине 1914. до краја рата.
(Текст је део медијског пројекта "ЈУНАЦИ ВЕЛИКОГ РАТА СЛАВОМ ОВЕНЧАНИ" који "Варошке новине" реализују уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије)
Коментари