Где се затурила фотографија на којој Нововарошанин Коста Н. Борисављевић (1889-1978), у војној униформи носи америчку заставу на челу колоне добровољаца у Солунском пољу, одмах по искрцавању са ратних лађа 1917. године на пристаништу Егејског мора?
Та слика припадника Добровољачке дивизије, састављена углавном од наших исељеника у Америци, који су похитали у помоћ Српској војсци на Солунском фронту у Великом рату, виђана је у Новој Вароши почетком осамдесетих година прошлог века. Као успомену на стрица чувао ју је Раде Борисављевић (1916-1997), у нашем крају познат као градитељ РХ центра „Златар“. Сад би, свакако, била драгоцено сведочанство у поставци, која се припрема у завичајном одељењу ужичког Народног музеја.
Уз податке да се Коста са братом Владом преко океана отиснуо 1907. године, примио америчко држављанство и као заставник Добровољачке дивизије борио на Солунском фронту, Дико Пејатовић у „Биографском лексикону Златиборског округа“ наводи и да је заставу донео у Нову Варош у дом брата Дамјана, где је била до почетка Другог светског рата и мештане подсећала на отаџбину и жртвовање.
Далеко од завичаја: Коста Борисављевић са породицом
О животном путу добровољца сведоче писмо и читуља које су супруга Еси и син Ричард, неколико дана после Костине смрти у 89. години, послали из Калифорније. Упутили су их Раду и осталима из породице у октобру 1978. године, а те успомене чува стоматолог у пензији Данка Поповић, чијој мајци је Коста био стриц.
-Коста Борис био је дугогодишњи лични ађутант бившег председника (САД), Херберта Хувера - наводи се, поред осталог, у читуљи.- Г. Борис је у Првом светском рату учествовао као добровољац, после обуке, а Х. Хувера је упознао када му је као командир (главни официр) био додељен при америчкој интендантској мисији са штабом у Паризу.
-Пошто је говорио неколико језика, у Паризу је постао лични преводилац Хувера и са њим се 1919. године вратио у Станфорд Университи, а у Вашингтон је дошао 1921. године.Он се бринуо за све високе личности које су боравиле у Белој кући, а и о Хуверовој деци. Његово пријатељство са Хувером трајало је скоро 50 година.
У мисији Црвеног крста: Харолд Оперле
Београдска „Правда“ је 18. јуна 1939. године из пера проте Јевстатија Караматијевића објавила дирљив текст посвећен успомени на преминулог студента Станфордског универзитета, Хорарда Оперлеа, који је похрлио из далеке Америке да помогне народу Старог Влаха након пустошилачког Првог светског рата. Био је у мисији Црвеног крста и „прераном смрћу и етиком искреног самопрегора трајно се уписао у историју наше здравствене културе“ - записао је Добрило Аранитовић у предговору књиге „Кроз Стари Влах“ (Шабац, „Заслон“, 2007), у коју је сабрао протине записе.
-Гледали смо га – пише прота у „Правди“ – на једном брдском коњићу, како с кметовима и одборницима обилази најзабаченија села или на волујским колима односи храну и одело. Тих дана код нас је владала епидемија тифуса. Оперле није презао ни од чега јер је обилазио и породице заражене тифусом. Трчао је дан и ноћ да сиромахе и болесне помогне и на том се послу и разболео....
Подсећајући да је Оперле испустио своју млађану душу 16. јуна 1919. године и да су све радње у Новој Вароши позатваране на глас о његовој смрти, прота је оставио и овај траг:
–Посмртни остаци испраћени су из Нове Вароши од грађана и домаћина села. На Зебиновцу, пред парком Ћусмановића, одржане су заупокојене молитве и пригодни говори, док су наше мајке, жене и кћери прекриле ковчег венцима и цвећем и сузама их оросиле. Одатле нарочито одасланство наше политичке и црквене општине отпратило је покојникове посмртне остатке до железничке станице Увац.
ДА ЧЕСМА ЧУВА УСПОМЕНУ: Према подацима са портала Библиотеке америчке Владе, студенту из Колорада било је име Харолд. Пре неку годину Павле Колашинац, пензионисани просветни и културни радник, покренуо је иницијативу да му се подигне спомен-чесма. Тада је, каже, имао спонзоре, али није било разумевања и локације.
Пошто није добио одговор на писмо и идеју да општина постави барем спомен-плочу, ускоро ће у Новој Вароши са челницима Општине разговарати Предраг Ђорђевић, туристички радник из Београда, који ради на пројекту „Србија никада не заборавља своје пријатеље“, чији се један део реализује кроз такозване „културолошке туре“, намењене страним држављанима.
(Текст је део медијског пројекта "ЈУНАЦИ ВЕЛИКОГ РАТА СЛАВОМ ОВЕНЧАНИ" који "Варошке новине" реализују уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије)
Коментари