Времеплов (21) : Свирај трубо, свирала за дуго

Трубачи пратили регруте и удаваче -  Млађеновићи из Трудова

Трубачи пратили регруте и удаваче - Млађеновићи из Трудова

Стари сабораши и свадбари, а и младеж и ноћобдије под шатрама, казивали су да нема весеља без трубе. Ништа тако као њен звук не може да понесе, да заигра срце, затрепери душа, да ноге полете у коло...Отуда и онај кликтај: свирај, трубо, свирала за дуго, за весеље и ни за шта друго!

Грмеле су трубе на саборима по старовлашким висовима, парале тишину црквених порти и задружних домова, дочекивале зору на весељима све док селу нису узели младост и руке. Пратиле трубе регруте, уз чувену песму „Мој, Милане, јабуко, са гране“, испраћале удаваче и дочекивале младе, подврискивале јенђе и прије, у један глас се стапало „Кад бећари шором запавају“, „Отвор прозор цурице малена“... Оглашавале су долазак принова и крштења наследника...

Домаћине, срећно ти весеље - оркестар Кукањаца испод Муртенице

Коловође су уз ужичко, моравац, повозито, жикино, тројанац и ретко коло везле око огњишта и по двориштима, знојила се плећа момачка, пуцали ђонови опанци и јелеци, руменили образи девојачки. Мераклије и делије су пели трубаче на кровове и дрвеће, а онда тражили да их испрате док не замакну преко раскршћа на гиздавим седланицима. А свирачи су после, кад се испавају и врате свакодневним пословима, причали да нема паре слађе него од трубе.

Захваљујући Неђу Грујичићу из Драглице и Душку Млађеновићу из Трудова, „Времеплов“ објављује фотографије трубача и свадбара, као и сећања на та времена, која горштаци чувају у драгим успоменама.

Кроз села „на старој граници“ дуго је глас трубе проносио оркестар самоуких свирача – Млађеновића из Трудова , чувених као „Вране“ или „Вранићи“ по надимку (или другом презимену) који у Старом Влаху има свака фамилија. На слици су Небојиша, Стојан, Драган, Боривоје и Нешко Млађеновић, те бубњар Рајко Лазовић и капелник Радиша Млађеновић.

– Била је ово друга генерација трубача из Трудова, а отац Радиша је у ЈНА, најпре на курсу у Приштини учио ноте, а затим у Охриду био гарнизонски трубач. Престали су да свирају 1984. године, кад се Небојиша одселио за Београд, а село је тих година нагло одумирало и пристизали су нови инструменти и озвучења – казује Душко, који је глатко одбио понуде да прода очеву трубу.

За успомену - са свадбе у драгличком засеоку Петровићи 1953.

Подели ову вест:

Коментари

    Објављени коментари представљају приватно мишљење аутора коментара, односно нису ставови редакције “Варошких новина”. Коментари који садрже псовке, увреде, претње, говор мржње и нетолеранцију неће бити објављени. Редакција “Варошких новина” задржава право избора коментара који ће бити објављени.