У својој 65. години живота Андрија Ђурић добио је држављанство и личну карту Србије и више није избеглица. У Босну и Градачац неће се, каже, враћати већ ће наставити да живи у врлетима Муртенице где се пре скоро деценију скрасио.
Са Андријом се судбина поиграла, а скоро пола живота провео је у потуцању по избегличким собама. У избеглички центар у Акмачићима стигао је 1995. године из Јагодине, а када се 2006. и он затворио обрео се на Равном тору између Негбине и Беле Реке.
И данас је тамо, чува стоку и за плату ради на имању Сретена (88) и Станојке (77) Ћировић. И не жали се.
-Презадовољан сам, а укућани су ме прихватили као да сам им најближи род. Имам своју собу са купатилом, а када сам за стоком у планини а зима је, они наложе да буде топло када дођем. Имам увек чисту и испеглану одећу, а и једемо за истом софром. Поред смештаја и хране имам и плату, а добио сам и здравстену књижицу- прича Андрија.
А имање на коме живи деветочлана породица Ћировић пространо је, кућа домаћинска. На планинским пропланцима и ливадама пасе око 60 грла говеди и исто толико оваца, гаје свиње и живину.
Посла је много, а без Андрије би, кажу, тешко све стигли.
-То је добар и вредан човек какав се ретко среће, и зна свој посао. Моје и Андријино задужење су пре свега овце. Брине о стаду као да је његово, а зна да ме опомене и укори ако нисам пажљив према стоци. Где год да оде жури кући стаду, да положи или пусти овце на пашу. И пре Андрије смо на имању имали чобана, али ни један му није прићи –прича домаћин Сретен Ћировић.
И пре рата и избеглиштва Андрија је чувао стоку, обрађивао своју земљу и с муком зарађивао хлеб. Живео је у селу Аврамовина испод Мајевице, скромно као и већина његових комшија.
Када је имао две године умро му је отац, а он је остао сам са мајком која се више није удавала.
-Не знам ни да ли је још жива. Када је почела пометња избегла је са другима у Босански Шамац, а ја сам остао с војском у рову. И од тада је нисам више видео, нити сам чуо било шта о њој –прича Андрија.
Ових дана у новом дому посетили су га стари знанци из избегличких дана- повереник за избеглице Верољуб Боранијашевић, секретарка Црвеног крста Милена Јојевић и управник бившег колективног центра у Акмачићима Драго Брзаковић.
Уручили су му два хуманитарна пакета, са хигијенским средсвима и основним животним намирницама, а пао је и договор да се „виде на кафи“ када Андрија следећи пут послом сиђе у град.
- Пакети су чисто знак пажње према човеку који после две деценије више није избеглица. Андрија је нашао посао, има кров над главом и задовољан је, што је најважније. Откако је на Равном Тору ни једном се није ни нама ни Центру за социјални рад обратио за помоћ, што довољно говори, а Ћировићи су се пуно ангажовали и да добије држављанство и лична документа. Овде на Муртеници, каже, има све, што нас радује –каже Милена Јојевић.
Коментари