Беговача као ни једна друга, има изразит укус крушке. Плодови су јој крупни, слатки и сочни, добра је и за јело и у ракију. Од ње нема боље, нове сорте нису јој ни прићи.
На породичном имању на Златару Милош Пурић гаји старе аутохтоне сорте крушака. Поред беговаче ту су и караманка, јечменка, такиша, јерибасма, калуђерка, оскоруша и лубеничарка. И о свакој од њих има само речи хвале. Каже, отпорне су на болести и не захтевају хемијски третман па су у потпуности органске.
-Беговача има невероватно велику количину шећера у себи, да се просто лепи за прсте. Гњила опада са гране и мора се покупити у року од два до три дана, али док се купи треба бити опрезан јер је је због своје сласти омиљена храна осама и пчелама. Калуђерка је од њих једино зимска сорта. Тврда је када се бере па се чува током зиме док не угмили и тек се онда једе - прича Милош.
Врстан калемар и резач воћа- Милош Пурић
На очевини у Радијевићима код Нове Вароши, и у Косатици на супротној страни планине, на имању које му је мајка наследила од својих, Пурић има више од 200 стабала. Од тога је десетак старих, висока су по 20-25 метара, свако броји више од једног века али и даље обилно рађају. Са таква три стара стабла беговаче имао је претпрошле јесени укупно 2,5 тона крушке, што је, тврди, род какав нема ни једна нова сорта.
-Аутохтоне сорте имају такозвано алтернативно рађање, што значи да рађају сваке друге године, али када роде једно то стогодишње стабло даје 700 до 800 килограма рода. Разлог томе је што се аутохтоне сорте не орезују па се једне године прероде, а друге одмарају од превеликог рода. Ја сам покушао својевремено да нека од тих старих стабала орежем, али пет година након тога нису имала рода, колико им је требало да се регенеришу и обнове– преноси Пурић своја искуства.
Милош Пурић (34) је пољопривредни техничар по струци, калемар и врсни резач воћа, један од најбољих у овом делу Србије. Због тога и има доста посла, зову га са свих страна, а често је и у воћњацима широм Црне Горе. Са тих путовања обично се кући врати са калемом неке старе сорте крушака у торби.
- Аутохтоне сорте је најбоље калемити на дивљу крушку, на млада стабла која су дебела као прст и то у марту и априлу. Уколико их желите у воћњаку, мадљиће дивље крушке треба пре калемљења пренети на одабрано место, никако након тога. Пошто аутохтоне сорте имају велика и бујна стабла која заузимају доста простора морају се садити у размаку 8 пута 8 или 9 пута 8 метара, не гушће. Након тога се око њих баци мало стајског ђубрива, заштите се од дивљачи и стоке и пусте да расту- каже Пурић.
Старе аутохтоне сорте-беговача
О његовој посвећености старим аутохтонима сортама говоре бројна млада калемљена стабла крушака на окућници и другим деловима великог имања. Оне су каже наша веза са претцима, део тадиције и наслеђа.
-Због тога сам на себе и преузео задатак да их сачувам и проширим на овим просторима и оставим у аманет будућим поколењима. Узмем калем са стабла са ког су крушке брали још моји стари и идем и калемим где год ме зовну. А задњих године је све веће интересовање воћара за аутохтоне сорте које имају доста предности у односу на расадничко воће.Готово да нема имања у овом крају које нема неко старо стабло или окалемљену дивљу крушку, што посебно радује- каже Пурић.
-------------------------
ОДЛИЧНА ЗА РАКИЈУ
Осим за јело, беговача је одлична и за ракију која је због свог квалитета доста тражена и има добру цену. Добра ракију се пече и од такише, јечменке, јерибасме и калуђерке.
-Беговача је сочна и с доста шећера па се при печењу 'плаћа' одлично, скоро као шљива. Из ракијског казана чија је запремина 100 литара добијем 16 до 18 литара меке од 10 гради. Како би поспешио врење у џибру стављам три посто шећера од укупне количине. Може и без њега. Мој деда некада није стављао ни грам а опет му се добро плаћала - каже Милош Пурић.
Коментари