Дрвосече и рабаџије које се посеку и повреде обарајући и извлачећи стабла из врлети Златара, Босања и Муртенице, уместо код лекара, право из шуме одлазе Милутину Шапоњићу (77) у Амзиће, једном од последњих народних видара на простору Старог Влаха. Поред тога што бесплатно и успешно лечи посекотине и ране мелемима од планинских трава и шумског биља, он је један од ретких који не крије рецепт, већ га несебично дели свима који верују у исцелитељска својства природе.
Поред шумских радника у домаћинству Милутина Шапоњића на падинама Босања, мелеме за ране траже и сељаци, домаћице и грађевинци – сви они који су посеку и озледе на радном месту или током кућних и пољских радова. А он већ готово шест деценија, на планинским пропланцима и у шуми сакупља све што је потребно за мелем и помаже народу, не тражећи при том за своје услуге било какву материјалну награду.
- Ко није дошао - томе нисам дао мелем. Највећа ми је награда кад чујем да је мелем помогао при посекотини, огреботини, лишајевима, кад сретнем онога ко је извидао рану. Неки од мојих пријатеља и познаника неће чак ни да зазиме без овог мелема и народног лека. И данас међутим жалим што нисам преузео и сачувао и тајну справљања церота - мелема за убоје, коју је у гроб однео видар и травар Срето Матијевић из оближњег села Вилови – каже Милутин Шапоњић, који је скромну пензију стекао радећи у фабрици обуће некадашњег Индустријског комбината „Златар“.
Милутин је свој први мелем направио далеке 1954. године по сећању, онако како су му казивали укућани и комшије преносећи потомцима искуства предака. Поправљајући коло и вретено у породичној воденици на Злошници, тада 16-годишњи Милутин се посекао по прсту. На путу од воденице, по мразу и снегу, у шуми је одсекао неколико прутова зове, а у кући пронашао восак и смолу, које је у то време свако, па и његово домаћинство током зиме чувало у сандуку или на полици за „не дај Боже“. И лечио се у планини, далеко до лекара, као и коју годину касније када се непажњом саплео и челом ударио у кућни праг.
- За мелем су потребне две шаке јелове смоле, грумен воска, пола литра јестивог уља и шака унутрашње коре зове. Све ово се кува на шпорету док се восак не растопи и уље не уври, па се дрвеном кашичицом одстрани искувана кора. Мелем, како кајмак или бела крема, чува се у малим посудама и рок му је неограничен – открива Милутин начин справљања лека.
Јелову смолу Милутин скупља са стабала по беспућима Босања, када отопле дани. Најчешће је налази тамо где стабло четинара при сечи и паду оштети кору другог или на месту одсечене гране. Посао око прикупљања смоле каже није ни мало лак, јер се често мора дуго пешачити по планини да би се нашло веће и старије стабло јеле, на којем има више смоле.
- Посекотину прво треба добро опрати љутом ракијом и мелем мазати само једном у 24 сата. Рану не треба много завијати и утопљавати, али се мора чувати од хладноће и она зацели за седам дана - преноси Милутин вишегодишње искуство.
„Пупавица“ за крварење
Бела печурка, позната у селима Старог Влаха као „губа пупавица“, кад сазри и прах јој поцрни као кафа, посипа се на посекотину да заустави крварење и „покупи“ рану, открива народни видар Милутин Шапоњић.
- Шуме и планинске ливаде су апотека под ведрим небом и у њима се може наћи лек за сваку бољку. Али младеж мало о томе зна и слабо у њих залази, а на жалост многи и не верују у лековиту моћ природе – каже Шапоњић.
Коментари